Историја

Сефкерин — Први пут се помиње у Крушевском поменику. За време турске управе потпадао је под Панчевачку нахију, односно Панчевачки санџак. Од 1742. године био је или директно под Панчевом, или у саставу панчевачког процеса све до 1767/1768. године кад је коначно завојачен и придодат дванаестом немачко-банатском пуку у које је остао све до 1773, а и касније до 1872.

„Севкерин“ је 1764. године православна парохија у Боканском протопрезвирату.^[1] Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место припада Панчевачком дистрикту. Село има милитарски карактер а становници су Срби.^[2] Касније, у XVIII веку Сефкерин је био у саставу панчевачког протопијата Темишварске епархије. Када је 1797. године пописан православни клир у месту су била два свештеника. Пароси, поп Петар Живановић (рукоп. 1797) и поп Михаил Поповић (из Каравлашке; 1762) су се разликовали по познавању језика. Поп Петар је био Србин који је знао српски и румунски језик, а поп Михаил иако би се рекло (судећи по имену и презумену) да је и он Србин, знао је само румунски језик.^[3] Румуни у Сефкерину су се у другој половини 19. века црквено-школски делили са Србима.

Парох у Сефкерину Георгије Шупица је имао високо образовање и бавио се писањем и превођењем. Објавио је почетком 1854. године књигу о аустријском војсковођи грофу Радецком фелдмаршалу. Сав приход од књиге аутор је наменио „Радецковом заводу инвалида“ у Бечу.^[4] Следеће 1855. године аутор Шупица је преко војне власти поклонио примерак књиге лично аустријском цару. Цар се захвалио на поклону и послао у Сефкерин златну медаљу звану „viribus unitis“,^[5] тешку 12 карата.

Демографија

У насељу Сефкерин живи 2104 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 40,2 година (38,8 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 829 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,17.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника. WIKIPEDIA