Историја

По војним плановима из 1768. године планирано је стварање једног насеља између Опова и Сакула – Баранде.^[1] Садашња Баранда насељена је 1775–1778. године. Име је добила по Кикиндском насељу Баранда. Већина досељеника потицала је из Кикинде и Сен-Ђурђа, због чега је један део села и назван Шенђурцима. Неки су дошли из Меленаца и других насеља Горње илирске границе, која је управо тада расформирана. Чим је насељена, Баранда је укључена у оповачку чету XII немачко-банатске регименте у којој је остала све до њеног укидања, док је црквено-верским пословима припадала панчевачком протопијату Темишварске епархије. Осим земљорадњом, Баранђани су се бавили и другим привредним делатностима, у првом реду домаћом радиношћу, ловом и риболовом, као и сточарством које је најрентабилније. Број становника у Баранди средином 19. века је опадао. Тако је 1847. године било 2330 православаца, а две деценије потом 1867. године 2133 житеља.

Добровољно ватрогасно друштво у месту је званично регистровано 1893. године.

Године 1905. Баранда је велика општина у Ковачичком срезу (Анталфалва). Ту живи 1972 становника у 415 домова, Срби доминирају по свему. Има их 1935 православних душа са 409 кућа. Од јавних здања ту су српска православна црква и две комуналне школе. У Баранди ради само пошта, брзојав је у суседном Опову.^[2]

Црква и школа

Православни храм посвећен Св. Николи је подигнут 1812-1814 године, а обновљен 1978. године. Икописац из Великог Бечкерека, Георгије Поповић осликао је иконостас 1814. године. Чишћење икона на иконостасу обавио је 1930. године Антон Кожеља.^[3]

Парохијско звање у Баранди је основано 1768. године. Црквене матичне књиге рођених и умрлих се воде од 1779. године, а матица венчаних од 1780. године. Пописани су 1797. године православни свештеници у Темишварској епархији. У Баранди су тада пароси, поп Аврам Зебић (рукоп. 1781) и поп Живојин Раданов (1754). Поп Аврам је поред српског језика, знао румунски и немачки.^[4] По државном шематизму православног клира у Угарској, 1846. године у Баранди живи 2330 православних житеља, пароси су: Гаврил Арсеновић и Стефан Женар, а капелан Живојин Арсеновић.^[5] Претплатници једне црквене књиге били су 1868. године баранђански пароси: Василије Женар (од 1859) и Константин Поповић.^[6] Почетком 20. века православна парохија је друге платежне класе, има парохијски дом, а парохијска сесија износи 33 кј. земље.^[7] Поп Константин Стануловић родом из Бочара, баранђански парох је био (1897-1907). године.

У Баранди је рођен 1862. године Митрополит рашко-призренски Нићифор Перић, егзарх Горње Мезије. Школовао се у родном месту и Београду, а монашки чин је примио у манастиру Враћевшници 1880. године, када је заменио дотадашње име Никола. Већ следеће 1881. године је рукоположен за презвитера у Карановцу, да би потом завршио Богословију у Београду 1889. године. Његов заштитник митрополит Мухајло га је произвео у синђела, и поставио за намесника манастира Раванице. Животни пут га онда води 1893. године у Цариград где је изабран за наставника тамошње српске гимназије. На молбу митрополита скопљанског Методија, прешао је 1896. године у Скопље где је био уз митрополита, протосинђел архимандрит. Ту се истакао на просветном пољу након смрти Методија. Уследило је његово странствовање на острву Патмос и Цариграду, а 1899. године је био постављен за настојатеља и протојереја цркве Св. апостола у Ферикеју. Исте године је изабран за митрополита рашко-призренског и отишао на Косово.^[8]

Учитељ у народној школи у Баранди био је 1825. године Александар Максимовић. Школа у Баранди је 1846. године имала 220 ученика, којима је предавао учитељ Тома Петковић (1842-1847). Школа је од 1873. године комунална и има два здања; једно из 1863. а друго из 1892. године. У једном здању је једна школска дворница са 4-6. разредом, а у другом су 1-3. разред.^[7] Баранђански учитељи у 20. веку били су: Никола Недић (1896-) Јулијана Којић родом из Панчева (1898-), Ђорђе Радак (1907-1908), Олга Ђукановић (-1921), Михајло Вукадиновић родом из Ботоша (1995-1926. – пензионисан), Вукомир Видић (-1935), Мара Бељин (1936-), Добрила Костић (-1938), Јелена Павловић (1938-), Јула Каћански (1941-),

Демографија

Баранда је 1865. године имала 2115 становника, у једној парохији прве класе. У насељу Баранда живи 1269 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,2 година (37,7 код мушкараца и 40,7 код жена). У насељу има 492 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,35.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године). WIKIPEDIA